Beč – bili, videli, kolača se najeli

Dva meseca već pokušavam da napišem par reči o tri dana koja smo u Beču proveli, ali jednostvano mi ne ide.

Obično, pre nego što započnem tekst, ja zatvorim oči i potražim prve asocijacije koje mi dođu kad pomislim na određeni grad. U ovom slučaju, osim poslastičarnice Castelletto u kojoj postoji deo za pušače i saher torte, ne dolazi mi u glavu ništa.

Nije, naravno, problem u Beču nego u meni. Ovde smo, više silom prilika, jer nam je tako bilo jeftinije nego da putujemo direktno, sleteli iz Lisabona. Iz toplog, šarenog, opuštenog, sjajnog Lisabona u kojem smo proveli desetak najlepših dana na putovanjima u životu, u hladan i disciplinovani Beč.
Ili u svoje predrasude o njemu, ne znam.

Beč je svakako impresivan na svoj način. Šenburn, Belvedere, zgrada opere… sve one ulice i sesecionistička zdanja, fantastična katedrala Svetog Stefana, spomenici Mocartu i Betovenu, spomenik kugi… daleko od toga da nema šta da se vidi. Ali mi smo bili umorni i još uvek pijani od razigrane lepote Lisabona i nismo uspeli da ga doživimo.

Druga stvar, skupo brate. Restorani i prodavnice zaista nisu za naš džep, hranili smo se na kiosku, hotdogovima i kebabom. Što uopšte nije loše bilo na kraju krajeva.

Ipak, ovde sam ispunio davnašnju želju da pojedem parče original saher torte u Saher hotelu, pa eto, imam čega da se sećam. Skup jeste (7 eura parče), ali vredelo je. Probao sam još i Mocart tortu i neki Kajzer Franc slatki kup i kupili smo punu kesu Mocart kugli. Nema šta, slatikiše kao što su bečki, nigde nisam jeo. Od pozitivnih stvari još bih naveo da je bečki aerodrom najfriendly za nas pušače na svetu. Na svakom gejtu ima mesta za pušenje sa automatima za kafu.

I da, Balkanaca koliko hoćete, nemoguće je proći ulicom a da ne čujete neko od naših narečja. Ako vidite da se negde nešto radi, popravljaju fasade ili trotoari, znate da su pod šlemovima srpske ili bosanske glave. Prosto da se zapitaš ko bi im radio fizičke poslove da nam je Balkan u boljoj ekonomskoj situaciji. Nije baš da im se isplati da nas primaju u Evropsku uniju, ja bih rekao.

I tako… nisam ništa pametno umeo da kažem, ali obećao sam sebi da ću napisati tekst o svakom gradu koji posetim od kada sam otvorio blog, pa neka stoji. Možda ga jednom i dopunim. A neka mi bude i podsetnik da se gradovi ne obilaze tako, usput.

Ili ideš sa namerom da grad doživiš ili ne ideš uopšte.