Porto, putovanje u bajku

Svaki čovek nosi u glavi grad napravljen samo od razlika, grad bez oblika i figura, a onda ga konkretni gradovi ispunjavaju.
Italo Calvino – Nevidljivi gradovi

Porto ti, međutim, ispuni i grad u glavi i glavu kao takvu i čitavo telo.

Kad zatvorim oči i pomislim na Porto, vidim najtoplije nijanse žute boje u univerzumu. Osetim blaženi mir i spokojstvo kakvo se oseća, recimo, kad si okružen najboljim prijateljima i znaš da samo lepe stvari mogu da ti se dese.
A nije tako izgledalo kad smo sleteli oko 9 ujutro na Francisco Sá Carneiro aerodrom. Nismo baš imali utisak da smo prijateljski dočekani. Bukvalno smo duže putovali od aerodroma do grada nego što smo leteli od Lisabona do Porta.

Porto

Prevoz

Let od Lisabona do Porta inače, traje nekih 45 minuta. Ryanair ima svakodnevnu liniju oko 8 ujutro iz Lisabona i oko 9 uveče iz Porta. Povratna karta, u zavisnosti od dana i koliko vremena unapred je kupite, košta oko 30 evra.

Ali metro…

To se samo zove metro, inače je praktično običan voz koji ide kroz grad. Aj` što ne ide ispod zemlje, ali za 11 kilometara od aerodroma do centra ima nekih 15 stanica. Ne stiže ni da ubrza između njih, ukoliko uopšte može tako nešto. Karta košta 2,5 evra i ne važi za presedanja. Kupuje se na automatima na ulazu, nema šaltera. Znači, čekaš jedno pola sata red da kupiš kartu, i onda se voziš još četrdesetak minuta do grada.
Dobra stvar je što ti posle više i nije potreban prevoz, u Portu sve može da se obiđe pešice. Osim eventualno da se dođe do obale Atlantika. Može naravno da se iznajmi bicikla ili nešto, ali kad vidiš po kakvim striminama bi morao da okrećeš pedale… zaboravi.

Takav grad…

Prvi utisak nas je prevario, znali smo to čim smo izašli iz metroa.

Ima gradova u kojima je sve podređeno turistima, recimo Pariz. Lepo vidiš kako je grad našminkan, sve čisto i uredno, na milion mesta su neki ljudi zaduženi da ti objasne gde, šta i kako, u restoranima si bog otac i slično.

U nekim drugim metropolama je sve to na nešto nižem nivou ali opet osetiš da vode računa da ti olakšaju snalaženje i da su uredili grad da tebi izgleda lepše.

A postoji i Porto.

Porto koji ti kaže: brate, ovo je naš grad, ovo smo mi, izvoli pridruži se. Ne dopadati se? Idi dalje onda, nema frke, ali nećemo sad zbog tebe da se šminkamo i presvlačimo. Kao kad odeš kod prijatelja kući. Znaš mu navike, znaš red i običaje koji kod njega vladaju. I nije ti problem da se prilagodiš i da bude lepo i tebi i njemu.
Kad u Portu u restoranu zatražiš pepeljaru, konobar će da dohvati jednu sa najbližeg stola i stavi je na tvoj, čak i ako je neoprana. Uz osmeh će je ispustiti sa deset santimetara visine. Ako naručiš čuvenu francesinhu i pitaš za koje vreme će biti, on te pita: a jel žuriš ti negde? Ako ne žuriš, sedi brate, popi nešto. Uživaj u pogledu na reku Doro, biće i francesinha. Ako žuriš, onda ništa. Kad ga zoveš da platiš, isto. Ili sačekaj ili idi, niko zbog kafe i kroasana neće da te juri po ulici, bez brige.

Niz Porto

Porto se najbolje vidi sa vrha Clérigos Tower, ako imate snage da popnete 225 stepenica. Ali vi ste 50+ pa bolje idite na lift Lada Ribeira koji će vam za 5 evra pružiti slično zadovoljstvo. Prelepa je i Porto’s Cathedral (“Sé”) koju nećete promašiti kad krenete ka Ribeiri, istorijskom centru grada. Oko katedrale su autentične zgrade u kojima zaista žive Portugalci. Videćete po vešu na prozorima. Prijatelji nemaju tajni. Ribeiro se nalazi uz reku Doro i sve se dešava baš tu. Do njega dolazite kad krenete od spomenute katedrale uskim i strmim uličicama prepunim vinarijama sa obe strane. Nemojte da se zbunite ili pomislite da je tourists trap kad žena koja metla uličicu zapeva i pošto je nagradite aplauzom, ponudi vam čašu porta.
Iz srca je i jedno i drugo, neće vam naplatiti.

Kroz Porto (i Gale)

Porto i Gale su nešto kao Budim i Pešta. Gale je s druge strane reke Doro i to je u stvari postojbina vina porto. I nikada i nigde mi kao tamo nije bilo žao što sam svoju količinu alkohola u životu prerano popio.
Zato smo se više bavili po portoanskoj strani reke. Prepuna je uličnih muzičara i raznih zabavljača, slično kao Lisabon. Restoran do restorana, bašta do bašte, ispresecani malim trgovima na kojima je bezbroj klupa za umorne kosti. Uveče i noću i te klupe postaju deo restorana. Nebitno kojeg, jer gosti šetaju sa pićem u ruci od jednog do drugog. Ovde su svi, rekoh već, prijatelji.
Ima šta da se vidi u Portu, nabrojaću ponešto a vi odaberite. Jardins do Palácio de Cristal, Casa do Livro, Igreja de São Francisco, Casa do Infante… i mostovi. Sa mosta Luiz I klinci leti skaču što nama deluje prilično zapanjujuće jer toliko je visok da moja žena nije smela da pređe pešice preko njega.

Uz Porto

Mostom Luiz I ili liftom (ili uz bezbroj stepenica ili strmim uličicama) ulazite u centar grada iznad reke Doro. Tamo vam je, u samom centru grada železnička stanica (Estação de São Bento) a njena unutrašnjost je oblepljena portugalskim azulejosima, plavo belim keramičkim pločicama. Njih preko 20000 prikazuju istoriju Portugala.
Ali poenta zaista nije da idete od jedne do druge znamenitosti i da fotografišete.
Samo šetajte, dišite, gledajte i slušajte zvuke. Porto je relativno mali, ne možete mnogo da propustite. A rekli smo ovde već – za ono što propustite bićete nagrađeni nečim drugim što biste propustili u isto vreme.
Ako ste za šoping, idite u Rua de Santa Catarina. Cene su osetno niže nego kod nas. I probajte kestenje na ulici ako već niste u Lisabonu to uradili.
U stvari, sve što ste zaboravili da uradite u Lisabonu, možete da nadoknadite u Portu. Najveća greška turista koji posete Lisabon je što ne odu i do Porta.

Francesinha

Zaslužuje poseban pasos u ovom tekstu. To vam je: red sira, red kobasica, red sira, red šnicli, red sira, red šunke, red sira, pa sve to u testu. Pa preliveno s jedno pola litra nekog sosa i na vrhu – jaje na oko. Košta od 9 do 15 evra koliko smo uspeli da vidimo i ima je u svakom restoranu, pa i pekarama.
Ne znam kako im se isplati da ovo čudo prodaju jer ako je pojedeš oko 10 ujutro, to je sve što ćeš jesti tog dana.

Fado

Nismo ga slušali u Portu i ne znam da li se razlikuju fado koji se svira u Portu i lisabonski fado.
Ovaj pasos je samo zato da bih dopisao nešto što sam zaboravio u prethodnom tekstu, o Lisabonu.
Portugalci kažu: svi naši srećni ljudi su otišli u Brazil. Uzeli su sunce sa sobom. I zato tamo igraju i pevaju po ulicama, a mi imamo fado i saudade.
I to ne kažu kroz tugu nego onaj saudade osmeh koji vas obara s nogu.

Porto je i grad fantastične realnosti

Kroz jedan od raftova livrarie Lello se ulazi u Hogvorts mada nismo uspeli da pronađemo tačno kroz koji. Ali to je samo zato što nismo bili dovoljno strpljivi. Jer taman što smo iz livrarie izašli, za nama je krenuo buljuk Hari Poterovih drugara u pratnji lebdeće zlatne lopte iz kvidiča.

Adeus Portugal

I tu je negde i kraj našeg prvog putovanja u Portugal. Kažem prvog, jer bez ikakve dileme ovde moramo da se vratimo makar još jednom u ovom životu.
Ostalo je previše toga da se vidi, čuje, razume i doživi u Portugalu.

I da, još nešto sam zaboravio u prethodnim tekstovima.
Dobar dan se kaže: Boa tarde
Doviđenja: Adeus
Hvala: Obrigado
Izvinite: Com licença

Naučite to, pokažite poštovanje domaćinima, zaslužili su.