Lisabon za početnike (prvi deo priče)

U lošim travel blogovima uvek postoji i sekcija “šta morate videti u…”.
To je možda lepo da pročitaš, ali nikako nije dobro da otvoriš tu stranicu na telefonu i prema njoj obilaziš grad.
Na putovanjima, kao i u životu, ne postoje stvari koje se ne smeju propustiti. Jer, činjenica je da u isto vreme dok propuštaš jedno, nalaziš drugo. Zato je dovoljno znati par važnih mesta koja karakterišu grad ili predeo koji obilaziš i onda se setiti reči portugalskog pisca Maria de Carvalha:

Savetovano mi je da nacrtam mapu u ovoj knjizi, tako da se ulica koju spominjem može naći bez problema. Bullshit! Samo idite uz Alfamu od Rua da Mouraria. Nabijte nos na svaku stazu i mali trg, a uličica će se pojaviti, bez sumnje da je to ona. Zašto ići u više detalja?

Tri stvari određuju Lisabon:

Castelo de Sao Jorge koji vas vraća u vreme osnivača Lisabona, Rimljana i Arapa.
Zatim, uličice Alfame i njihov fado koji izvire iz kaldrme, fasada, veša koji se suši na prozorima karakterističnih uskih uličica, zvuka portugalskog jezika i, od sumraka pa sve do svitanja, iz nekog od bezbroj restorančića sa drvenim stolicama koje neće prijati vašoj guzici, ali zato duši i te kako hoće.
I treće, reka Tejo, kao backgorund svemu što se vidi i što se dešava u Lisabonu. Ima nečeg poetskog u činjenici da se baš na ivici Lisabona uliva u okean. Lisabonci kažu da u reci operu sve svoje probleme i svoju dušu, pre odlaska u budućnost koju predstavlja okean.

Lisabon je oduvek bio otvoren grad

Jer Lisabon je oduvek grad dolazaka i odlazaka. Stanovnici Lisabona su navikli na različitosti i prihvataju ih sa razumevanjem. Teško je, u stvari, naći lisabonsku porodicu čiji se bar jedan član nije vratio iz daljine ili se upravo nalazi tamo. Živeti sa različitostima je deo njihove kulture.

Joana&Antonio, naši sjajni domaćini

Joana&Antonio, naši sjajni domaćini

Fado i saudade

Kako, majku mu, opisati fado? Fado je muzika koja izaziva osećanje koje se zove saudado. Ili saudado inspiriše fadiste. Ili i jedno i drugo. Ako znate šta je saudado, znate i šta je fado. Mnogo sam pokušaja da se objasne našao na netu i svi su vrlo blizu, svi su tačni, ali ni jedan nije potpun. Ovaj je možda najbolji ali opet… dok ga ne čujete uživo, nećete znati. Jer reči nisu dovoljne ovde. Čak ni YouTube snimci nisu. Morate da sednete na one drvene stolice, pola metra od fadista da bi shvatili.

Pevati fado je gotovo sveti čin za one koji to shvataju ozbiljno, a fadisti koji to shvataju ozbiljno ne trpe one koji ga shvataju olako. U fado restoranima nema muzike non-stop. Pet, šest pesama, pa pauza petnaestak minuta da proterate vinom ono što ste slušali. Osim toga, dok slušate, ne možete da jedete ili čačkate telefon ili bilo šta drugo. Upadnete u saudade i ćao.

Alfama

Quando Lisboa anoitece
como um veleiro sem velas
Alfama toda parece
Uma casa sem janelas
Aonde o povo arrefece
E numa água-furtada
No espaço roubado à mágoa
Que Alfama fica fechada
Em quatro paredes de água
Quatro paredes de pranto
Quatro muros de ansiedade
Que à noite fazem o canto
Que se acende na cidade
Fechada em seu desencanto
Alfama cheira a saudade
Alfama não cheira a fado
Cheira a povo, a solidão
A silêncio magoado
Sabe a tristeza com pão
Alfama não cheira a fado
Mas não tem outra canção.

Monumento a Amalia Rodrigez - Alfama

Monumento a Amalia Rodrigez – Alfama

Srce Lisabona

… je Praca do Rosio, na kojem smo, prvog jutra, izašli iz metroa koji polazi sa aerodroma. Odmah uz njega su Praca da Figureira, Praca do Sao Domingos i Praca do Martim Munoz.

Odatle, ako se okrenete na jug, prema reci Tajo, levo vam je Alfama, desno Bairro Alto, ispred vas Baixa, a iza Avenida de Libertadores. Pa Avenida da Republica sa Praca de Touros do Campo Pequeno za koju smo mislili da je ogromna džamija, a ne bullring što u stvari jeste. I tu se završava istorijiski deo Lisabona.

To vam je sasvim dovoljno da znate jer odavde počinje vaš Lisabon, na koju god stranu da krenete. Da zalutate ne možete, sa svakog brda se vidi reka i svaka će vas ulica dovesti u blizinu Praca do Comercio i Trijumfalne kapije.

Alfama

Lunjanje uličicama Alfame znači skoro neprestano penjanje po lisabonskoj kaldrmi. Ali verujte, čovek se brzo navikne i nekako vam đonovi dobiju oblik tih kamenih (često i porculanskih) pločica. A postoji i nekoliko liftova i pokretnih stepenica, samo ih treba naći jer umeju da budu baš skriveni. Nalaze se recimo na ulazu u samoposlugu ili u tržnim centrima ili najobičnijim ulazima u zgradu. Neću da vam crtam gde su, a ni google vam baš za svaki od njih neće pomoći. Nađite ih sami ili nemojte, kao ni mi što nismo svaki pa nam nije ništa.

To neprestano penjanje će vas dovesti do Miradouro de Santa Luzia vidikovca i već spomenutog Castelo de Sao Jorge, a to je nagrada zbog koje ni jedan trud nije preveliki. Naročito ako stignete u sumrak i uhvatite jedan od najlepših zalazaka sunca na ovoj planeti. Široko nebo, blagoslovljeni mir, s malim, vrlo visokim, nepokretnim oblacima. Belim, s dodirom ružičaste. Zemlja, daleki putevi koji se probijaju ispod crvenih krovova u baršunastoj ljubičastoj pari. Reka Tajo leži glatka i sjajna kao nova čelična ploča. I tu i tamo, po njoj, u luci, debeli teretni brodovi, kruzeri i jedrilice, sa nepokretnim jarbolima.

Zaslepljeni tom lepotom, u povratku možda nećete ni primetiti prelepu fasadu Casa dos Bicos pa čak ni Se Cathedral ali bez brige, vratićete se ovde jednog od narednih dana. Ako ne drugačije, nezaobilazni tramvaj 28 će vas tuda provesti. A ove večeri ostanite u nekom od fado restorana, jer evo već je vreme. Ne, niste toliko umorni da ih preskočite, to vam se samo čini. Kad vas dohvati saudade, dočekaćete jutro bez problema i ako imate pedeset plus godina.
Najpoznatiji je Club de Fado, ali je i najskuplji i nećete naći mesto ako niste rezervisali tri dana ranije. Ali svaki je dobar. Ako baš naletite na tourists trap ukapiraćete posle prve pesme. Znači, dok ne počne muzika, ne naručujte ništa i rešen problem.

Baixa

Praça do Comércio i Trijumfalna kapija. I Gradska plaža. I onda uz Rua da Augusta prepunom uličnih muzičara do Elevador de Santa Justa. Mislim, mi smo tako, a vi kako hoćete. Ali da znate, ako se popnete na Elevador de Santa Justa napravićete najbolje fotke u životu prostim škljocanjem sa njegovog vrha na bilo koju stranu.
Na kraju tog puta je neizbežna Praca do Rosio.

Na Praca do Comercio se ide predveče (ukoliko nije leto, onda idete preko dana, na kupanje) i može da vam se oko osam sati desi veličanstvena animirana predstava, projekcija na zidu Trijumfalne kapije, kao što se desila nama.

Ako idete u obrntom smeru, od plaže možete da produžite desno do

Cais do Sodre

A tamo je Mercado da Ribeira na kojoj ruča pola Lisabona. Mi nismo, našli smo mali ljubičasti restoran preko puta i za 10 evra dobili supu od pomorandže s kikirikijem, bakalara i đus. Sasvim fer cena, rekao bih.
Tu vam je i pink street da se slikate ispred cluba Liverpool, kao i ostali fucking turisti iz celog sveta. Popijte i čašicu ginje ako podnosite alkohol pa mi posle prenesite kakva je.

Odatle vam polazi i voz za Cascais i Cabo da Roca o kojima ćemo malo kasnije.

Bairro Alto

Uveče se svi okupljaju na Largo de Comoes, koji je centar okupljanja, mesto svih susreta. Bezbroj uličnih zabavljača je i ovde (ili se možda sele iz Rua da Augusta kad padne mrak)  tako da noću trg izgleda kao vašar. Ljudi se onda kreću ka Bairo Alto da slušaju fado ili nastavljaju do neverovatnih barova sa live jazz svirkama. Ili odlaze u Cais do Sorde. Ili Santos. Ili Alfamu.

Na vrhu tog brda je Miradouro de São Pedro de Alcântara, još jedan od najmanje pet vidikovaca koje Lisabon ima. Negde na pola uspona je Largo do Carmo i ruševine Convento do Carmo koji su se na našu žalost renovirali pa ih nismo obišli. Ali smo zato ušli u Igreja de São Roque.

Belem, Estrela i Alcantara

U stvari je trebalo da na prvo mesto stavim Estrelu jer najlogičnija ruta počinje odatle. Mi smo to shvatili tek mnogo kasnije ali koga briga. Lutanje je deo putovanja kao što smo više puta na ovom blogu rekli.

Dakle, poslednja stanica tramvaja broj 28 je baš tamo, kod Basílica da Estrela. A onda ukucate u google maps Torre de Belem tek da vidite pravac i skotrljajte se dole do nje preko Alacantre i prelepih parkova. Pre kule imate nekoliko muzeja ako volite: Berardo art museum, Museu Nacional dos Coches, MAAT museum i Museu da Carris. Zatim veličanstveni Padrão dos Descobrimentos i isto takav Mosteiro dos Jerónimos u kojem je osmišljen recept za fenomenalnu Pasta del Nata. Iliti Pasteis de Belem za koje kažu da ih baš na Belemu treba i probati. Kao, stalno se spremaju i uvek su sveže. Trik pitanje je sledeće: da li su dobre zato što su stalno sveže ili su stalno sveže zato što se mnogo prodaju? Što se nas tiče, probali smo ih na bar pet mesta i svuda su bile savršene.
Torre de Belem gledano spolja, je veličanstveni kameni dragulj i sa čuđenjem i  simpatijom, posetioci posmatraju njegovu neobičnu lepotu. To je kao čipka, najsavršenije vrste, u delikatnom kamenom radu. Unutrašnjost je podjednako lepa, a sa balkona i terasa imate pogled na reku i more u daljini, što nije lako zaboraviti.

Parque das Nações

Park nacija, po naški. Moderan deo Lisabona, izgrađen 1998-e za EXPO i od tada je poslovni centar grada u kojem je i ogromni tržni centar Vasco de Gama. Jedno pet puta veći od našeg Ušća i sa nešto manje puta nižim cenama. Duž reke, od mosta koji se takođe zove Vasco de Gama i sa 17,2 km je najduži u Evropi, ide i žičara iz nekog razloga. Kažem iz nekog razloga jer vozeći se njom ništa posebno nisam video. Ako ne računam moju ženu na klupi tamo dole, jer je njen strah od visine bio jači od želje za vožnjom.

Gomila turista obilazi i okeanarium koji se tamo nalazi i važi za najveći u Evropi. Mi nismo na to gubili vreme jer okeanariuma ima puno, a Alfama je samo jedna.
Ima tu i nekih muzeja, restorana i šta ti ja znam, ali sve u svemu, nama taj iskorak iz istorijskog Lisabona nije bio neki doživljaj.

Almada

To vam je s druge strane reke Tejo i do nje možete zemaljskim gradskim saobraćajem preko mosta 25 de Abril ili vodenim gradskim saobraćajem, feriboatom od Cais do Sodre. Mi smo preko mosta u Almadu došli, a vratili se feribotom, čisto da bi videli Lisabon i iz te pespektive. 110 metara visoka kopija brazilske Santuário do Cristo-Rei dominira Almadom i kao što se ta statua može videti iz svakog dela Lisabona, tako se veći deo Lisabona vidi iz njenog podnožja, pa vredi otići ako imate vremena. A ako je leto, možete i da se okupate na nekoj od peščanih plaža Costa de Caparica.

Sintra

U brdima Serra de Sintra, tridesetak kilometara od Lisabona, nalazi se gradić Sintra. Ali kakav čudesan gradić! Ni manjeg grada ni više zamkova i tvrđava. Palácio Nacional da Pena, dvorac iz bajke. Palácio Nacional de Sintra i istorijski centar Sintre. Tu se završava spisak ako imate jedan dan vremena i 50+ godina jer ćete posle toga biti mrtvi umorni bez obzira koliko ste kondicije stekli prethodnih dana u Lisabonu. Ali ako koristite električni tuk-tuk koji vam od srca preporučujem jer je vožnja svega 5 evra (koliko košta i povratna karta za autobus od recimo centra Sintre do Pena palate) a vozači su ljubazni i zanimljivi, onda možete i još ponešto da vidite. Castelo dos Mouros, Quinta da Regaleira, Palácio de Seteais, Palácio de Monserrate, Vila Sassetti…

Mi smo koristili tuk-tuk ali smo posle Pena Palate, Nacionalne palate i istorijskog centra, vreme koje smo planirali za dalji obilazak utrošili lepše. Družili smo se sa 50+ bračnim parom Šormaz, Hrvatima iz Dizeldorfa. Ljudi su u penziji, stekli neku imovinu pre toga, pa polako obilaze svet. Žive naš san, tako reći. Da se ne posvađasmo žena i ja oko toga da li ćemo da sednemo da jedemo ili da nastavimo da hodamo dok ne popadamo, ne bi Šormazi čuli srpski jezik i ne bi nam prišli. U svemu lošem ima i nečeg dobrog.

Vredi razmisliti o noćenju u Sintri. U večernjim časovima su ulazi u zamkove i palate besplatni, a i inače… romantično je nekako.

Napisao sam drugi tekst sa detaljima kao što su cene, hrana i još nekim praktičnim uputstvima, a ovde samo da napomenem da do Sintre ide voz sa Praca Martim Munoz. Putovanje traje četrdesetak minuta, a važi obična karta za gradski prevoz. Samo je otkucate na ulazu, ne doplaćujete niti kupujete neku drugu.

Cascais, Estoril i Cabo da Roca

Za sve ovo dovoljan je jedan dan, ali mi smo utrošili dva. Putovanje nam je trajalo ukupno dve nedelje, pa smo imali vremena. A zapao nam je za oko predivan Parque Marechal Carmona po kojem slobodno šetaju na stotine kokošaka, patki, guski, paunova i svakovrsne živine i rešili smo da u njemu napravimo piknik.

Cascais je grad od 35k stanovnika i ima šta u njemu da se vidi, da ne nabrajam sad. A ima i oko njega. Prošetaćete sigurno uz okean do Boca do Inferno (đavolja usta), ali i provozati autobusom 431 za 8 evra petnaestak kilometara do Cabo da Roca, najzapadnije tačke u Evropi. Nema bog zna šta da se vidi, u daljini ispred vas su samo ajkule, fuckin` Amerika i Nikola Jokić, ali fora je baš ovde napraviti check in na Swarmu.

Estoril je manji od Cascaisa i to je mondensko letovalište sa drugim najvećim kazinom u Evropi. Mada nije kazino vama bitan, već šetnja plažama od Cascaisa do tamo. Valja makar noge oprati u Atlantiku.

Palacio dos Marqueses da Fronteira – skriveni dragulj

Morate dobro da uvećate google mapu da biste ovo našli. Van je svih turističkih puteva i nalazi se u severnom delu Lisabona. Ko nema ljubazne domaćine kao što smo imali mi, neće ni gledati na tu stranu jer osim ovoga nema ništa drugo za videti u blizini.

Ali, kakva palata, kakav park, kakav mir i tišina… osim vas i nekoliko Japanaca od kojih nije moguće sakriti bilo šta, nema nikoga i uživaćete sedeći na markizovoj terasi i posmatrajući park. Nije isključeno i nekog od njegovih potomaka da sretnete, ima ih dosta, a palata je još uvek u njihovom vlasništvu.

I naravno, fudbal

Iskren da budem, kao čovek i navijač, razočaran sam portugalskim fudbalskim fanovima. Gledali smo osminu finala Lige Evrope, revanš utakmicu Benfica – Dinamo Zagreb i nekako… šta ja znam, Zagrepčani su bili i glasniji i organizovaniji, sve dok nije postalo jasno da Benfica ide dalje. Mislim, koji su to navijači kad na utakmicu dođu deset minuta pre početka (mi došli sat vremena ranije, kao što red i srpski običaji nalažu, u jednom trenutku smo pomislili da smo pogrešili ili dan ili stadion), nema scenografija na tribinama… vrte jednu istu navijačku pesmu, a i to samo ponekad, uglavnom se nerviraju i pojedinačno i totalno neorganizovano psuju sudiju i protivničke igrače. Osim toga, ljubazni su. Budući da smo pričali srpski, svakako su pomisli da smo navijači Dinama (što i jesmo bili dok modri dečki nisu počeli da pokazuju da su došli da kukavički čuvaju 1:0 iz Zagreba, onda smo se okrenuli) ali to je bio za njih samo razlog više da nam prave prolaz da izađemo da pušimo, da nas tapšu po ramenima i slično. Budibogsnama.
A onako lep stadion, dušu dao za lomljenje stolica… greota božja.

Još malo saudade za kraj

Kada avion u svitanje poleti iznad Lisabona, pogledaš dole i vidiš otvorenu knjigu novela Eugena Suea.
Jedna stranica je reka Tejo, druga krovovi Alfame po kojima cvetaju plantaže TV antena, slične Miroovom grmlju, a između, Rua Barao de Sabrosa, tanak ribon za obeležavanje stranica izlizan od starosti.
Čisto da zapamtiš gde si stao.